Luna Radoman
RAZLIKE
U Galeriji Akademije umetnosti održana je 27. realizacija projekta Razlike. Ove godine na izložbi je predstavljeno 72 rada, sa 81 učesnikom, kao i 10 saradnika kod određenih autorskih radova. Upravo zbog velikog broja autora na ovogodišnjim Razlikama, ova izložba potpuno je pokazala i obuhvatila samu srž ovog dugogodišnjeg projekta – razlike. Te razlike učinile su ovogodišnju postavku naročito nepredvidivom, neposrednom i dinamičnom. Okupljeni studenti i profesori izrazili su svoje lične, individualne pristupe i razmišljanja u vidu različitih vizuelnih formi. Spoj i susret različitih dinamika, senzibiliteta, energija, interesovanja i medija, interdisciplinarnost i eksperiment, analize i dijalozi, kao i zanemarivanje klasičnih akademskih podela likovnih disciplina, spoj svih umetničkih kategorija i oblasti, predstavili su različite aspekte i vidove umetničke prakse. Iz ovog susreta, takođe, proizilazi konstruktivna komunikacija publike i dela, komunikacija između samih dela, kao i autora sa sopstvenim delom i kompletnom postavkom kao (naizgled) haotičnom celinom.
Drugim rečima, Razlike su umetnički projekat koji sjedinjuje najrazličitija rešenja i umetnička izražavanja. Različite forme izražavanja produkt su različitih senzibiliteta, umetničkih ciljeva i tendencija, individualnih umetničkih i životnih iskustava.
Dok su neki od autora odlučili da oberučke prihvate razvoj tehnologije i podrže spoj nauke i umetnosti koji, neminovno, menja razvoj i tok umetničke prakse, neki su pošli u suprotnom smeru, okrenuvši se, ponovo, tradicionalnim tehnikama i medijima. Same forme i teme se kreću od onih apstraktnih do onih opipljivih. Upravo zbog najrazličitijih pristupa samom delu i mediju u kom je to delo nastalo, projekat Razlike predstavlja i obuhvata raznolike tokove kojima se kreće savremena umetnička praksa.
Od ekrana i monitora, preko skulptura, slikarskih platna, kolaža, crteža, fotografija, videa, tapiserija, prostornih instalacija, sve do performansa, sva čula su podstaknuta da reaguju. Ono što se naročito ističe je potpuno korišćenje samog izložbenog prostora (rupa u zidu, rešetaka, ćoškova, malih prostorija, kupatila, itd). Svaki deo izložbenog prostora bio je iskorišćen, popunjen i posećen.
U okviru projekta dolazi do izjednačavanja različitih materijala i medija pa tako, na primer, upotreba 3D štampača ne samo da predstavlja usvajanje moderne tehnologije, već i novih materijala kao ravnopravnih onim tradicionalnim. Na nekim delima, dolazi do mešanja onih klasičnih medija i materijala sa novim, onih organskih sa veštačkim. Na drugim primerima, upotrebljeni su tradicionalni materijali ali na potpuno drugačiji način, menjajući prostor ili mu se prilagođavajući, tradicionalani materijali i mediji koji su sada izmešteni u jedan novi likovni izraz. Upotreba masivno proizvedenih materijala/smeća zajedno sa ekranom, u vidu svojevrsnog, savremenog redimejda (ready-made), vrlo jasno oslikava duh vremena, kao i tokove nove umetničke prakse.
Na nekim radovima jasan je motiv preispitivanja odnosa tehnologije i prirode, na koji način i u kom smeru se menja dalji razvoj ovog odnosa. Odgovori autora su drugačiji, dok se jedni odlučuju za put tehnologije, drugi se vraćaju i ističu značaj prirode i sveta oko nas. Neki u svojim umetničkim eksperimentima inkorporiraju oba, postavljajući ih u različite odnose. Kao rezultat preispitivanja ovog odnosa, javljaju se i distopijski scenariji koji predviđaju budu-ćnost u kojoj su priroda i ljudskost samo pojedinačni i retki sačuvani primeri naše prošlosti.
Potpuno prihvatanje i inkorporiranje savremenih tehnologija, rezultiralo je u korišćenju popularnih streaming platformi kako bi se delo ostvarilo. Time nastaje delo na daljinu, dolazi do prostornog izmeštanja samog dela i spajanja galerijskog prostora sa nekim drugim (spoljašnjim) autoru/autorki bliskim ambijentom. Delo se idejno i vizuelno nalazi u galerijskom prostoru, dok se u svom fizičkom obliku nalazi na drugom delu grada. Ovo izmeštanje ostvareno je pomoću popularne platforme, koja delo, poput drugih društvenih platformi, čini dostupnim ne samo publici u samoj galeriji, već i van nje (ukoliko se učita kod). Potpuno inkorporiranje moderne tehnologije i društvenih mreža jedan je od sastavnih delova nove umetničke prakse koja se neprestano menja i razvija u svim svojim mnogobrojnim (ako ne i beskonačnim) fasetama.
Teskoba modernog života predstavlja se kao izrazito važna i prisutna te se javlja kao centralna tema u nekim delima. Ističe se spoj (hladnog) ekrana i ljudskih odnosa, dodira i kontakta, koji su, možda baš upravo zbog ubrzanog razvoja tehnologije, više nego ikada, otuđeni, nespretni i ponekad neprijatni. Čini se da često, u realnom životu, kontakt sa drugima deluje upravo tako – neprirodan, usiljen, režiran. Ovom prinudnom, koreografisanom intimom posebno je naglašena distanca između ljudi. Sada, publika je prinuđena da prisustvuje tom kontaktu. Kao neko ko ne učestvuje u tom susretu, već poprima ulogu pasivnog posmatrača, postaje jasnije koliko tačno ljudi postaju otuđeni, koliko je međuljudski kontakt sposoban da promeni svoj izraz i svoju formu, naročito uticajem moderne tehnologije i novih vidova tehnološki utemeljene komunikacije.
Neka dela su interaktivne prirode i zahtevaju aktivno učešće publike kako bi se delo ostvarilo. Dovršenost dela nikada nije potpuna, tačnije, ono se uvek menja u zavisnosti od udela posmatrača. Tako delo dobija neograničen broj različitih, svojstvenih i neponovljivih formi koje nikada ne dobijaju svoj konačan oblik. Ova kontinuirana promena omogućena je upotrebom moderne tehnologije i može
predstavljati nestalnost datog trenutka, kao i uticaj svakog pojedinca na svoju sredinu. Ipak, nisu sva interaktivna dela ostvarena pomoći tehnologije, neka se oslanjaju na tradicionalne medije poput fotografije. Ove interaktivne instalacije bave se odnosom sa publikom, kao i odnosom sa sadašnjim trenutkom. Za svakog posetioca izložbe ove instalacije predstavljaju drugačije iskustvo, bude različita razmišljanja i sećanja. Ovo iskustvo često je introspektivne prirode, pa se može zaključiti da su samo-refleksija i istraživanja unutar sopstva primarni cilj ili nužni produkt dela.
Sećanja i snovi su čini se još jedna od centralnih tema za određeni broj autora. Nije iznenađujuće da su lično iskustvo, podsvest, sećanja i događaji iz prošlosti (oni lepi kao i oni loši ili čak bolni) važan izvor inspiracije. Samorefleksija je mesto polazišta za mnoga dela. Kada svet koji nas okružuje postane nejasan, opterećujuć i otuđen, ponekad je neophodno pronaći mesto unutar sebe kako bi se lakše sagledao sadašnji trenutak, onaj prošli, kao i onaj što dolazi. Istraživanje sopstva, mnoga egzistencijalna pitanja, međusobni odnos pojedinca i okoline pronalaze različite vizuelne izraze kroz ovu postavku.
Ličnim temama, na drugačiji način, bave se i minijaturni radovi koji predstavljaju pažljivo odabrane momente intime. Ovi umanjeni, tajni fragmenti intimnih trenutaka, estetski oblikovanih vizija i ličnih momenata uspevaju da budu podjednako (ako ne i više) intenzivni i upečatljivi kao i dela velikog formata, prostorne instalacije i performansi. Zbog same veličine rada u odnosu na površinu zida, kao i na celokupan prostor koji je potpuno popunjen, ove radove bilo bi vrlo lako propustiti i zanemariti. Ipak, kada im se približimo, ulazimo u mali, intimni svet autora čiji nam pažljivo odabrani deo sada postaje dostupan. Ovi nenametljivi, minijaturni fragmenti nečijeg sveta kao da su uzeti iz privatne kolekcije i skoro neprimetno postavljeni na zid izložbenog prostora. Prelaz iz privatnog u javno vrlo često ima intenzivan uticaj na posmatrača upravo zbog ljudske želje i potrebe da zavire krišom u tihe momente tuđe intime.
Zadiranje u tuđu intimu tema je koja se javlja i u nekim od performansa. Ovaj iskonski instinkt prisutan u svakom ljudskom biću nepresušan je izvor inspiracije i umetničkog istraživanja. Fenomen skopofilije, istorijski dobro poznat i prepoznatljiv u umetnosti sada dobija formu živog performansa, što dodatno menja i redefiniše liniju izmeđi umetničkog dela i realnog života. Dok publika krišom posmatra dešavanja iza zatvorenih vrata, kroz špijunku ili posredstvom kamere, „život’’ nastavlja da teče, scena nastavlja da se odvija. Odnos privatnog i javnog nikada nije bio neizvesniji i nejasniji nego pojavom i razvojem moderne tehnologije. Stoga, preispitivanje ovog odnosa javlja se kao važna tema, gotovo neizbežan objekat umetničkog istraživanja.
Svako individualno delo može se posmatrati zasebno, ali se isto tako celokupna postavka može sagledati kao jedna heterogena, nekoherentna celina. Čitava postavka time dobija formu kojoj se može pristupiti kao konstrukciji koja nadilazi tradicionalni koncept umetničke (akademske) postavke. Objedivanjem razlika, drugosti i osobenosti dobija se postavka koja se može čitati i razumeti na beskonačno načina.
Izuzetna složenost čitave postavke kao i samog koncepta Razlika, rezultira (između ostalog) u prevazilaženju uobičajenih, tradicionalnih, galerijskih prostora. Ovakvom upotrebom izložbenog prostora stvara se novi vid ambijenta i kreira se jedno potpuno novo iskustvo. Prolaskom kroz ovu, uvek drugačiju, nepredvidivu i neočekivanu postavku, stvara se osećaj koji je individualan, subjektivan, sopstven svakom pojedinačnom posmatraču. Sveobuhvatnost postavke čini da se ona razume i oseti kao tren-utno, prolazno i neponovljivo iskustvo.
Ono što na kraju treba naročito istaći su problemi sa realizacijom projekta. Važnost ideje uvek je bila primarni faktor i cilj, kao i prednost ovog projekta, ono što ga čini neposrednim i neusiljenim, ali je delom i posledica realnog stanja na umetničkoj sceni u Srbiji. Naime zbog nedostatka inicijative pri finansiranju nezavisnih, kao i mahom studentskih projekata, autori i organizatori projekta Razlike neretko su prinuđeni da se povinuju improvizaciji u procesu same produkcije. Ovo nažalost predstavlja realnu sliku stanja u državi koja uskraćivanjem finansijkih sredstava usporava i zaustavlja (ili bar pokušava da zaustavi) razvoj nezavisne umetničke scene, kao i mladih umetnika i studentskih projekata. Time, oblast koja zapravo zahteva najviše ulaganja ostaje, u velikoj meri, zanemarena i zapostavljena. Jedna stavka povlači za sobom sledeću pa tako zbog nedostatka finansiranja i podrške državnih ustanova projekat ostaje potpuno (ili bar nedovoljno) neispraćen od strane državnih medija. Ovakvo selektivno i neravnopravno usmeravanja sredstava čini se sada, nakon što je Novom Sadu istekla titula evropske prestonice kulture, jasnije nego ikada. Može se reći da ovaj proces razvoja i produkcije projekta Razlike vrlo verno oslikava trenutnu realnost u kojoj se nasuprot nedostatku finansijskih sredstava projekat i dalje uspešno ostvaruje. Kreativnost, rad i saradnja ne samo da se ne zaustavljaju nego se i dalje razvijaju, poboljšavaju i menjaju.
Svaka postavka projekta Razlike je zaista i nepono-vljiva, a svaka sledeća nepredvidiva. Individualna interesovanja autora, kao i budućnost savremene umetničke prakse i tok njenog daljeg razvoja čine da se projekat Razlike svake godine, iznova i iznova definiše i redefiniše. Nepresušan broj eksperimenata i kombinacija, reakcija i odgovora na savremene tehnologije i njihov uticaj na umetničko stvaralaštvo postaju nepobitni značaj ovog projekta. Svake godine, postaje jasniji produktivan uticaj ovog susreta koji podstiče dalju komunikaciju ne samo između dela i publike nego i između samih autora, kao i dalji razvoj savremene umetničke prakse i ohrabrivanje naročito mladih autora u prihvatanju različitih umetničkih metoda, introspekcije i ekperimentisanja unutar različitih umetničkih oblasti.