RAZLIKE 2014 RETROSPEKTIVA

RAZLIKE 2014 RETROSPEKTIVA

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, jun 2014.

Učesnici:
Davor Gromilović, Bojana Radenović, Kristina Oparušić, Aleksandra Obradović, Dejan Jankov, Zoran Bulatović, Petar Perić, Dušan Perić, Darko Đorđević, Ljubica Stojanović, Stanislav Drča, Zoran Radulović, Đorđe Ilić, Igor Matić, Bojana Knežević, Nikolina Medić, Mia Ćuk, Mladen Vračarić, Luna Jovanović, Sonja Radaković, Nina Komel, Dušan Brković, Srđan Đurić, Slobodan Stošić, Slađana Đukanović, Sonja Paunović.

Muzika:
REALISTIC MOMENT MOVEMENT: Radmila Stanišić, Nikola Pavlović, Stojan Grubić, Nemanja Savić, Jovan Obradović, Milan Basarić, Marijan Stančić, Aleksandar Stojanović, Vlastimir Stojilković, Stanimir Miličić.

Publikacije

Svetlana Mladenov / PROJEKAT RAZLIKE - RETROSPEKTIVA

 

Projekat

Iniciranjem projekta RAZLIKE novosadska Akademija umetnosi je načinila još jedan iskorak ka slobodnijem i tolerantnijem odnosu prema dijalogu različitih medija i umetničkih disciplina, njihovom ukrštanju, preplitanju, suprotstavljanju… Poštujući tokove i atmosferu savremene umetničke scene u kojoj se umetnik nesputano kreće kroz polje umetnosti, istražujući granična područja umetničkih praksi i sama Akademija se tome priključila. Pored klasičnog nastavnog programa koji studenti moraju da savladaju, ovim projektom im je ponuđen otvoreniji pristup interdisciplinarnom razmišljanju i delovanju. I ne samo to. Akademija im je omogućila da istražuju i one oblasti koje nisu predmet izučavanja programom predviđenih nastavnih predmeta. Projekat RAZLIKE u početku se oslanjao isključivo na entuzijazam i vizionarstvo nekolicine profesora, da bi se iz godine u godinu širio i razvijao, privlačeći sve više studenata i profesora da mu se priključe.

Ravnopravni dijalog između profesora i studenata lišen klasičnog hijerarhijskog odnosa, njihov zajednički rad na projektu i tokom njegove realizacije iznedrio je još jedan kvalitet više u smislu tolerantnog odnosa prema razlikama i neopterećenosti autoritetima.

Projekat čini svojevrsnu laboratoriju u kojoj se slobodno eksperimentiše i istražuje. U njemu se promoviše pravo na razlike, na drugačiji splet referenci i toleriše mnoštvo suprotstavljenih strategija. I baš to podsticanje na eksperiment daje vitalističku snagu ovom projektu.

Kontekst  

Umetnička scena Srbije više od dvadeset godina deluje iz pozicije marginalizovane društvene sfere, u kontekstu tranzicijom osiromašenog društva, uništene ekonomije i poremećenog sistema vrednosti, u kome su gotovo neizlečivom bolešću zahvaćene etičke i sve druge društvene norme udaljavajući nas od tolerantnog društva sazdanog na poštovanju ljudskih prava i sloboda. Nesigurnost i nestabilnost društva dovodi do snaženja osećanja straha od moguće nove represije i do stalne zebnje u iščekivanju sve gore pozicije umetnosti u okviru društva. Gašenje optimizma, sveopšta apatija i razočaranje dovelo je do toga da se postepeno redukuje umetnička produkcija, koja se sada svodi na projekte skromnijih dimenzija, u kojima se za realizaciju umetničkih dela koriste jeftini materijali, reproduktivne tehnike i dokumentarni artefakti. Takva vrsta produkcije pogodna je za javnu prezentaciju jer je njeno transportovanje i manipulisanje u različitim, često alternativnim prostorima jednostavnije i ne opterećuje previše budžet autora i organizatora. U ovako nesigurnom okruženju umetnost ne sme previše da rizikuje, te se često drži one proverene i sigurne varijante koja je vodi od ideje do realizacije. Izgubila se spontanost i potreba za eksperimentisanjem koje ne mora uvek rezultirati savršeno izvedenim krajnjim produktom, sve je manje radoznalosti i spremnosti na rizik. Potreba za eksperimentom koju svaka istinska umetnost nosi u sebi postala je, izgleda, isključivo privilegija najmlađe generacije umetnika. To je ono što pokreće umetničku scenu, što u nju unosi dozu aktivizma i vitalnosti i što je oslobađa različitih frustracija. Bez svih ovih elemenata postoji opasnost da scenom zavlada monotonija, rutina i osrednjost.

U tako rascepkanoj i utišanoj umetničkoj sceni Srbije, čiji je prostor u medijima vrlo skroman i svakim danom sve manji, medijski su najvidljiviji skandali podgrevani klanovskim podelama unutar istovetnog kulturnog prostora, netolerantna lobiranja, podmetanja i manipulacije, koje nas sve zajedno udaljavaju od istine. Svi ti raskoli unutar savremene umetničke scene Srbije vode ka poništavanju ostvarenih rezultata zarad ličnih interesa. Oni uvode bespoštednu borbu oko prava na sopstveno pisanje istorije, njenu procenu i revalorizaciju. Vladajućoj političkoj strukturi to pogoduje i „opravdava” njihov ignorantski stav prema umetničkim ličnostima, ključnim događajima i pojavama, vitalističkim umetničkim projektima, internacionalnim manifestacijama, festivalima i sl. Brisanje poznatih činjenica i manipulacija njima dovelo je do toga da savremena umetnička scena deluje gotovo neozbiljno, lažno, prevrtljivo, intrigantski, gde je svako svakome neprijatelj, gde niko nikome ne veruje, gde se laži mešaju sa istinom, gde se utvrđene činjenice relativizuju, čime se stvara haotična slika stvarnog stanja unutar umetničkog prostora. Da li je baš sve to spontano ili je haos u kome se ne-vrednosti proglašavaju vrednostima − dirigovani haos? Sužen je prostor za one malobrojne aktere − umetnike, teoretičare i menadžere, kojima je istinsko istraživanje, vrednovanje, promocija i afirmacija vrednih dostignuća i ostvarenja savremene umetničke prakse važnija od medijske manipulacije.

U takvoj negativnoj atmosferi i netolerantnom i nefleksibilnom društvenom okruženju stasava nova generacija umetnika školujući se na fakultetima umetnosti u Srbiji, pa i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kada se školska vrata za njima zatvore, očekuje ih trnoviti put samodisciplinovanja i teških ličnih odluka, dodatno opterećen neorganizovanim umetničkim sistemom i nedefinisanom i nestabilnom kulturnom politikom koja im ne nudi mnoštvo mogućnosti. Nažalost, osvajanje prostora za sebe i svoju umetnost ne zavisi samo od njihove spretnosti, inventivnosti, komunikativnosti i novih ideja, već i od mnogih drugih, neumetničkih činilaca, koji ih guraju na marginu društva i u bespoštednu borbu za golu egzistenciju, uz veoma malo mogućnosti za afirmaciju sopstvenog rada.

Zbog toga projekti poput ovog, pod nazivom RAZLIKE, predstavljaju dragocene oaze u kojima se ukrštaju različite ideje i promišljanja i koje pružaju podsticaj generaciji mladih umetnika da još snažnije razvijaju svoju otvorenost prema eksperimentu i interdisciplinarnim istraživanjima.

Uz podršku ovog fleksibilnog projekta, možda će baš generacije mladih umetnika koje su kroz njega prošle biti te koje će smelije i upornije voditi bitku za uspostavljanje pravičnijeg vrednosnog sistema unutar umetničke scene Vojvodine i Srbije.

Produkcija

Na izložbi u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine vodio se vrlo konstruktivan i dinamičan dijalog između različiih plastičkih koncepata, akcija i performansa učesnika projekta. U projektu su učestvovali: Davor Gromilović, Bojana Radenović, Kristina Oparušić, Aleksandra Obradović, Dejan Jankov, Zoran Bulatović, Petar Perić, Dušan Perić, Darko Đorđević, Ljubica Stojanović, Stanislav Drča, Zoran Radulović, Đorđe Ilić, Igor Matić, Bojana Knežević, Nikolina Medić, Mia Ćuk, Mladen Vračarić, Luna Jovanović, Sonja Radaković, Nina Komel, Dušan Brković, Srđan Đurić, Slobodan Stošić, Slađana Đukanović, Sonja Paunović, muzički performans REALISTIC MOMENT MOVEMENT. Savremenici doba u kome komunikacija postaje suštinska vrednost umetnosti vešto premeštaju informacije iz jednog medija u drugi, dopuštajući im da se preklapaju, ali da se nikad u potpunosti ne poklope. Istovremeno delovanje različitih diskursa dematerijalizuje svaku tradicionalnu estetsku kategoriju. Umetnička produkcija često se kreće u polju interaktivnosti, multimedijalnosti, novih tehnologija i komunikativnosti. Najčešće se manifestuje kroz instalacije: prostorne, multimedijalne, video, foto, in situ… Instalacijama se gradi privremeni prostor u kome se kreće ne samo umetnik, već i publika, te tako instalacije postaju mesto susretanja, ali ne statično i stabilno, već dinamično i nepostojano, što pruža mogućnost njihove demontaže i ponovne montaže, arhiviranja i ponovnog rehabilitovanja. Instalacije grade aktivan prostor u kome se odvijaju različiti dijalozi. Akile Bonito Oliva o tome kaže: „Šta je instalacija, ako ne sposobnost i domišljatost umetnosti da prebrodi ovo doba dematerijalizacije koje dominira telematikom? Zato (video-) instalacija postaje kuća umetnosti.” I dodaje: „Zato instalacija postaje prostor za iskupljenje, dokaz da se još može izvoditi projektni koncept. Međutim, reč je o dopadljivom projektu kao simptomu duhovne otpornosti, o konstruktivnoj sposobnosti jezika da se organizuje na osetljiv i neautoritaran način.”[1]

Pored instalacija koje su bile najbrojnije, postavku u Muzeju činili su još objekti, slike, fotografije, dokumentarni filmovi, video-radovi, performansi.

Izložba predstavlja svojevrsnu retrospektivu, tj desetogodišnji presek događanja, akcija i eksperimenata nastalih u okviru projekta RAZLIKE. Kontinuiranost ovog projekta kao i veliko interesovanje studenata, mladih umetnika i profesora za učešće u njemu, potvrđuje njegovu trajnu aktuelnost i njegovu potrebu za uspostavljanjem „slobodnog prostora”/ ”velike laboratorije” za eksperiment, otvorene dijaloge, kretanja kroz različita polja umetnosti, sučeljavanja, toleranciju i poštovanje razlika. Svoja lična istraživanja umetnici su kroz ovaj projekat realizovali korišćenjem različitih materijala i tehnika. Najčešće su to bili takozvani „jeftini materijali”: papir, karton, tkanina, džak, drveni opiljci, kanap i sl. Novonastali umetnički koncepti bliski su „siromašnoj umetnosti”, tj italijanskom pokretu „arte povera”. Bez obzira na vremensku distancu, odjeci ovog italijanskog i internacionalnog pokreta i danas se ne tako retko mogu sresti u tranzicionim društvima, osiromašenim dugotrajnom krizom, kao i u kriznim i ratnim žarištima pojedinih bliskih ili udaljenih regiona sveta.

Umetnici su često u svoje instalacije uvodili gotove predmete (ready made), predmete iz prirode ili industrijske proizvode, elemente iz ličnog okruženja, iz svakodnevnog intimnog inventara. Njihov diskurs je u domenu intimnog/javnog, subjektivnog/objektivnog, u preispitivanju tema kao što su identitet, politički angažman, nomadizam, ekologija, uloga umetnosti u današnjem društvu kao i uloga i značaj muzeja u njemu, zlostavljanje, različite vrste zločina i terorizma, samopovređivanje, uloga porodice, obrazovanja, potrošačkog društva i sl.

Često se u službu konceptualnog promišljanja stavlja sopstveno telo, bilo da se ono koristi u performansu, videu ili fotografiji. Vodeći dijalog sa poznatim scenama iz istorije umetnosti (Mikelanđelov Dodir, Leonardova Mona Liza…), autori ih stavljaju u drugačiji kontekst preispitujući njihova nova značenja. Interesovanja umetnika ponekad su u oblasti stripa, popularne kulture, ulične umetnosti, dizajna i reklama. Pojedine autore privlače eksperimenti sa svetlom i zvukom, te je tokom ovih deset godina u projektu RAZLIKE realizovano više svetlosnih i zvučnih instalacija.

Skoro da nema oblasti i teme koje se učesnici projekta RAZLIKE tokom proteklih deset godina nisu dotakli. Neke teme su obrađivane sa više energije i spontanosti, dok su neke tek nagoveštene. Dragocene su brojne različite ideje promovisane u okviru ovog projekta. Neke od njih nikada neće biti u potpunosti realizovane. Neke to možda i ne treba da budu, jer je za njih sam postupak, način rada i tok istraživanja važniji od krajnjeg rezultata.

Koncept je osnova za gradnju umetničkog diskursa i na njemu najčešće počiva umetnička produkcija projekta RAZLIKE. Njegova različitost i raznovrsnost, težnja ka iskliznuću, neposlušnosti i spontanosti donosi bogatstvo istovremenog zvučanja različitih glasova, što ovaj projekat čini jedinstvenim na umetničkoj sceni Srbije.

 

[1]Akile Bonito Oliva, Đulio Karlo Argan, Moderna umetnost 1770-1970-2000, Clio, Beograd, 2006, str. 50

Tekst o projektu: Svetlana Mladenov / PROJEKAT RAZLIKE – RETROSPEKTIVA, 2014

Kontakt

Adresa

Akademija umetnosti Novi Sad

Đure Jakšića 7,
Novi Sad 21000, Srbija