Sukob
Veoma je lako vratiti se u sigurno okrilje prošlosti. Kroz istoriju je poznato koliko bojazni može prouzrokovati razmišljanje o novini, ali i koliko ona može biti oslobađajuća. Takođe, u današnjem sistemu obrazovanja tradicija i dalje ima dominantnu ulogu, dok težina njene senke neretko izaziva nelagodu, pritisak koji pojedinac može osetiti u svom stvaralaštvu. Ipak, ako se tradicija shvati kao akumulacija znanja koje se može iskoristiti ili koje može izazvati kritičku reakciju, pokazaće se ne samo da je potpuno odbacivanje prošlosti suštinski nemoguće, već i da takvo bekstvo zaista nije potrebno. Kada je jasno da se uticaj prošlosti ne može zanemariti, ranije iskustvo i znanje tada služe kao kvalitetna, čvrsta osnova za dalje poduhvate. Samim tim, elementi iz prošlosti mogu se reciklirati, preobraziti i preformulisati u nešto novo, što podrazumeva korišćenje prošlosti na drugačiji način. Dobijajući drugačiji kontekst oni više ne podražavaju modele prošlosti, već odgovaraju sadašnjem trenutku. Oslobađajući se od stega prošlosti i ustanovljenih kanona, nametnutih pre svega tako osmišljenim sistemom obrazovanja, a zatim i samom ljudskom potrebom za oslanjanjem na pređašnja iskustva i ono što je poznato, sigurno, otvaraju se mogućnosti za dalji razvoj. U pravom revolucionaru žive svi rezultati prošlih vremena, a njegovo treba da nosi u sebi sve mogućnosti budućeg (P. Dobrović). Dobrovićevim rečima može se dodati da se danas donekle primećuje odsustvo razmišljanja o vremenima koja slede, pri prevelikom fokusu na sadašnji trenutak. Čini se da budućnost nikad nije izgledala dalja.

Postavlja se pitanje da li toliki fokus na sadašnjosti, na dinamici trenutnog i prolaznog zaglušuje bilo kakva ozbiljnija razmišljanja o budućnosti? Da li time već svakako problematično pitanje budućnosti postaje još neizvesnije? Pogled u budućnost je neretko nejasan, dok je određeni konflikt sa prošlošću uvek prisutan. Nemogućnost predviđanja budućnosti i kritičko preispitivanje prošlosti dovedeni u kontekst sopstvenog savremenog okruženja primećuje se u samom intenzitetu sadašnjosti. Vrednost koja se daje prolaznosti trenutka kao takvoj, nije nepoznani8 ca i primeri kroz istoriju su mnogobrojni, ali ono što je drugačije je naravno naša bliskost sa vremenom u kom živimo. Mnogo je lakše prosuditi i oceniti nešto kada je prisutna određena vremenska, a neretko i prostorna distanca. Problem nastaje kada se ta distanca otkloni, u pokušajima da se izborimo sa zadacima našeg vremena, sa teskobom modernog života čiji su direktni pritisci uvek osetni.

Određena izgubljenost u današnjem načinu života kao proizvodu ogromnog tehničkog i tehnološkog skoka koji je nezapamćen još od industrijske revolucije, mora imati odraza u svim aspektima ljudske delatnosti, samim tim i u umetnosti. Borba pojedinca na polju umetnosti može se pratiti kako u praksi, tako i u teoriji. Umetnost teži da stvori i razvije odnose sa svim aspektima trenutka u kom je nastala, drugim rečima, nastaje međusobni odnos sadašnjosti koja oblikuje umetnost i umetnosti koja oblikuje sadašnjost. U pokušaju da se prilagodi novonastaloj situaciji određenoj ogromnim tehnološkim progresom, sa dominantnom notom invencije, promene ali i prolaznosti, za umetnost se otvaraju mnoge mogućnosti i slobode koje ipak i dalje nisu u potpunosti definisane.

Susret
Instiktivno je odbacivanje razlika kao nečega što razdvaja, kao seme razdora koje je u početnom susretu prisutno iz osnovnog ljudskog straha od drugog, od nepoznatog i neistraženog. Udaljavanje od poznatog je uvek zastrašujuće. Zajedničkim delovanjem, zajedničkom borbom, prihvatanjem razlika u svoj njihovoj kompleksnosti korak je u prevazilaženju prvobitnog straha. Produktivni uticaj susreta pronalazi se u podsticaju za nečim novim, ili gašenjem ranijih nesigurnosti i produbljivanju msigurnosti u dotadašnji pravac sopstvenog stvaralaštva.

Ono što treba izdvojiti kao izuzetno bitno je trenutak kada umetnik stupa u dijalog sa delima onog drugog. Važnost ovakvog koncepta je i u tome što umetnik mora uzeti u obzir izuzetnu složenost kompletne postavke, i samim tim izaći iz poznatog okvira koji podrazumeva samo njegovo delo. Razmišljanje o celini, problem susreta sa drugim, insistira na drugačijem stavu prema sopstvenom radu koje sada postaje element jednog heterogenog sklopa. Dodir sa drugim dovodi do jedne drugačije introspekcije koja je određena odnosom sa okolinom. Okrenutost sopstvu i dosluh sa spoljašnjom sredinom ovim postupkom stupaju u simbiozu, stvarajući jedan specifičan sistem. Upravo iz ovakvog pristupa dolazi do razvijanja konstruktivne komunikacije između dela, kao i između samih umetnika, jer susret sa drugim ne izaziva samo razmišljanja o sopstvenom delu, već i dalje delovanje. Dinamika uspostavljenih odnosa ostvaruje se u formiranju posebnog vida samorefleksije koja nije moguća u zatvorenosti sopstvenog stvaralaštva, u prevelikoj izolovanosti koja odbacuje bilo kakve uplive spoljašnje okoline. U umetnosti, kao i u životu istinska izolovanost, bez dodira sa drugim nije moguća. Utopijska teza u kojoj je sopstveno stvaralaštvo netaknuto, može se reći neokaljano, uticajem onog drugog, uticajem istorije, kao i godinama akademskog sazrevanja i mahom nametnutih stavova tokom studija je upravo to – utopijska. Sadržaj vlastite prakse leži u tim odnosima, definisana je razlikama koje određuju i oblikuju dalje formiranje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza.

Time, komunikacija se može izdvojiti kao ključna reč, komunikacija u sklopu izložbe, između različitih dela, kao i između radova i publike, ali i komunikacija umetnika sa društvom i svakodnevnim životom. Interakcija sa sadašnjim trenutkom, sa savremenom umetničkom teorijom i sa umetnošću u njenom punom savremenom obliku postaju svojevrsna eksperimentalna akcija. Pored interaktivnih radova čiji je kontakt sa publikom jasan i ostala dela ostvaruju odnos time što postaju dovršeni tek u očima posmatrača, kao i u njihovom posmatranju u sklopu čitave postavke, čija promenljivost i nedovršenost određuju njenu neponovljivost. Samim tim, nije samo u pitanju susret različitih dela, kao i umetnika, već i njihov neposredni dodir sa publikom. Kretanje kroz prostor, neposrednost razlika i njihovih veza koje nas okružuju, preuzimaju veoma doslovni smisao. Prezasićenost poznatih formi, oblika, medija, izraza, uobičajenih galerijskih prostora sada teži da se prevaziđe. Isto tako, u ostvarenoj komunikaciji briše se prethodno ustanovljena granica između studenata i profesora. Ovom prilikom uspostavlja se ravnopravan odnos kojim se podstiče produktivnost i kreativnost, a zatim ostvaruje međusobni uticaj na dalji razvoj kako jednih tako i drugih. Sa jedne strane iskustvo, sa druge sazrevanje, sada postaju potpuno ravnopravne razlike zarad zajedničkog istraživanja. Uklanjanjem autoriteta, eliminisanjem distanci, dolazi do otvorenog dijaloga, komunikacije, razmišljanja i delovanja koji nisu mogući u tradicionalnoj akademskoj podeli na studente i profesore, na mlađe i starije generacije, iskustvo i inovaciju.

Proizvoljne povezanosti su spojevi koji potom definišu jedan rad u odnosu sa drugim. Potrebno je napraviti razliku u poređenju jednog dela u odnosu na drugo, u kom slučaju bi se oni međusobno upoređivali, i jednog dela u odnosu sa drugim. U tom drugom slučaju, korelacija dva ili više dela je ono što nas interesuje, ne upoređivanje njihovih vrednosti, već bogatstvo i sadržaj njihovih razlika. Razlika koja može biti definisana u njenom susretu sa drugim, kao i odnosom sa celinom, tada postaje osobina koja objedinjuje, priznajući strano iskustvo onog drugog i prihvatajući ga kao pozitivni doprinos. U teoriji i u praksi pojavljuje se jasan problem u susretu potrebe za odbacivanjem ustanovljenih pravila, odbacivanjem nepoznatog, kao i slobode koja paradoksalno može imati ograničavajući efekat. U tom susretu nastaje podsticaj za rešavanjem problema sa kojim se treba izboriti u daljem delovanju.

Razlike
Lako je pretpostaviti moguću banalnost koncepta različitosti pre svega kao inspiracije. Upravo prevelika sloboda, osećaj i potreba da se što pre i što dalje mora pobeći od akademskog sistema može dovesti do banalizovanja čitavog koncepta. U tom slučaju ideja se svodi na jeftine trikove, na površno izvođenje nečega što bi proizvelo određenu (i pre svega kratkotrajnu) dozu šoka, iz jednostavnog razloga što je to omogućeno i dozvoljeno, nasuprot ograničenosti tradicionalnih akademskih stavova, bilo da je reč o pojedinačnom delu ili celokupnoj postavci. Takođe, suočavanje sa slobodom koju omogućavaju ogroman izbor medija, njihova pristupačnost i dostupnost može dovesti do određene doze pometnje, čak i frustracija. Ideja razlika dopušta zaista mnogo veću dubinu i kompleksnost nego što se na prvu pomisao može zaključiti.

Svakako postoji disbalans između tradicionalnog sistema obrazovanja i savremene umetničke prakse. Njihovo suočavanje tokom studija, pa čak i nakon završetka, dovodi pojedinca prvo do stanja nelagode, a potom želje za prevazilaženjem ovog raskoraka. Isto tako, za istoričara umetnosti je lako uplesti se u puku deskripciju, nabrajanje dela i njihovo opisivanje. U tom slučaju dolazi do konfuzije u pokušaju da se postavka objasni nekim tradicionalnim pristupom koji ne odgovara mnoštvu različitosti u okviru jedne jedinstvene postavke. Tokom studija koje su okrenute ka prošlosti, bilo kakav susret i bavljenje savremenom umetničkom praksom ostaje mahom nepoznanica. Crpeći svoje znanje zasnovano na bogatoj istoriji velikih dela, bilo u praksi ili u teoriji, susret sa nečim novim, sa onim što se dešava ovde i sada, pokazuje određenu nespremnost i nesigurnost.

Kada je u pitanju sama postavka Razlika, bez daljeg zalaženja u analizu pojedinačnih dela, može se okarakterisati pre svega osećajem dinamike i spontanosti, proizvoljnosti, iako donekle ograničene mogućnostima i kapacitetom samog prostora, kao i finansijskim sredstvima. Bogatstvo i mešanje medija i različitost formi izražavanja na primeru Razlika, objedinjava i sjedinjuje sva tri departmana Akademije. Ulazak jednog dela u prostor drugog, njihovo preplitanje, pa čak i sukobljavanje stvaraju dinamične, ritmične ali nenametljive odnose tumačene dalje od strane publike. Pored poduhvata u kom se sopstveno delo susreće sa drugim i pri kom se mora razmišljati o međusobnim odnosima radova kao i rada sa celinom, poseban eksperiment predstavlja prebacivanje nečeg što je lično, intimno, u kontekst javnog. Kao odraz sopstvenog eksperimenta izazov je uspostaviti odgovarajuću vezu između intimnog i javnog, trenutak kada nešto potpuno subjektivno postaje podložno tuđim interpretacijama. Tako treba naglasiti da je ovako koncipirana izložba pre svega ohrabrujući podstrek za, u velikoj meri, slobodnu interpretaciju zasnovanu na ličnom povezivanju dela, stvaranju veza koje potiču iz subjektivnog osećaja, dosadašnjeg životnog, a samim tim i umetničkog iskustva, kao i iz sopstvenih težnji i želja. Stvaranje unutrašnjih veza, osmišljavanje bilo kakve smisaone povezanosti potpuno je lična i zavisna od pojedinca.

Na primeru Razlika potrebno je naglasiti osmišljavanje novog pristupa savremenoj umetničkoj praksi, novih pristupa kada su u pitanju prostor i finansijska podrška. Nažalost danas se stiče utisak muzeja kao institucije koja umire, dok se tradicionalna galerijska praksa čini prevaziđenom. Na muzeje se gleda kao na mesta vezana za skladištenje prošlosti, za uzdizanje nasleđa, zato nije iznenađujuće što se za projekat poput Razlika pronalaze alternativni prostori. Ako je vreme u kom živimo donelo smrtnu presudu tradicionalnom konceptu muzeja, uveliko je došlo vreme za osmišljavanje novih strategija koje mogu da drže korak sa potrebama i težnjama savremene umetničke prakse. Takođe, još jedan od neizostavnih problema današnjice je svakako nesigurnost u stabilnu finansijsku podršku koja ima svog udela u činjenici da projekat ne ostvaruje svoj pun potencijal. Veoma ograničen budžet, neizvesnost bilo kakvih daljih finansijskih sredstava jasni su faktori pri organizaciji projekta. Sa druge strane ovakva situacija daje uvid u to šta se sve može postići nasuprot neorganizovanom kulturnom sistemu jedne države. Potraga za alternativnim izlagačkim prostorima ali i za alternativnim finansijskim sredstvima opet je samo jedan od aspekata koji formira ne samo projekat, već i svaki pojedinačni rad. Nestabilnost stanja u celokupnoj državi, a samim tim i u njenim političkim i kulturnim ograncima samo je jedan od aspekata za čijim se rešenjem traga u daljem stvaralaštvu.

Problemi koji svoj odraz nalaze u umetničkoj praksi, ali i teoriji, jasno se ocrtavaju u celokupnoj postavci Razlika. Prvobitan utisak haotičnosti odgovara upravo dinamici sadašnjeg trenutka, slobode i frustracije koja iz njega proizilazi, kao i nelagodi susreta sa drugim, sa razlikama koje zahtevaju dalje formiranje. Razmišljanjem u tom pravcu, ovaj projekat koji nastaje iz protivljenja tradiciji, omogućava nov i preko potreban način komuniciranja sa savremenom umetnošću. Ukidanjem distance na relaciji publika (i/ili kritičar) – umetničko delo (i/ili umetnik), rezultira u otvorenosti i pristupačnosti postavke čiji uticaj i dalje učitavanje poprimaju oslobađajući utisak subjektivnosti i ličnog, intimnog doživljaja.

U trenutku kada okrenutost prošlosti i borbu sa sadašnjim trenutkom povežemo sa dinamičnim susretom sa onim drugim, čiji je uticaj pri formiranju pojedinca u njegovom razmišljanju i njegovom delu ne može zanemariti shvatamo koliki iskorak iz sigurnih okvira predstavljaju Razlike. Odustajanje od linije manjeg otpora prouzrokuje novine u daljem radu, komunikaciji, saradnji između profesora i studenata, kao i u zajedničkom radu samih studenata. Akcenat se stavlja na sadašnjost, na sadašnji trenutak, potreba da se sa njim izbori na odgovarajući način, pre nego da se on zabeleži, dokumentuje. Svojstveno takvom razmišljanju, ubrzan način života propraćen je kratkim, energičnim i dinamičnim izložbama. Proizvoljnost postavke i kratkoća njenog trajanja odražavaju prolaznost trenutka, dinamičnost masovnih medija i pristupačnost interneta. Konstruisanje prostora Razlika, njihova otvorenost i neposrednost predstavljaju, za sada, prikladan dodir sa sadašnjošću i mogućnostima koja se i dalje istražuju.

Ako pomislimo na haos savremenog života, može se zaključiti da je način na koji je koncipiran projekat Razlike, sasvim odgovarajući odraz onoga što percipiramo svakodnevno, onoga što (i ko) nas okružuje. Sa takvim stavom, u kom smo uvek fokusirani na sadašnjost, ali sa ponekom nadom za promenama u budućnosti, mogli bi veoma kratko, i sa punim pravom, nazvati Razlike haosom koji obećava.