U Evropi trenutno vlada strah od drugačijeg, odnosno nepoznatog koji je prouzrokovan migracijom stanovništva. Ova izbeglička kriza predstavlja veliki izazov za sve države ali i za svakog pojedinca ponaosob. Jer upravo naš, lični odnos prema drugačijem i različitom predstavlja odraz društva kakvo jeste i preispituje da li u svakom pojedincu ima ljudskosti. Kao društvo smo otvoreni prema promenama koje nosi tehnološki razvitak i koje utiču na sve sfere ljudskog života, a sa druge strane tonemo u najniže ljudske porive zatvorenosti, odbojnosti i neprihvatanja. U središtu ovog ludila umetnost se javlja kao akt čistog razuma jer savremena umetnost već dugo deluje na principima prihvatanja različitosti odnosno dozvoljava sve moguće pristupe. Ona predstavlja težnju da prepozna aktuelne probleme i na kreativan način povezuje različite stvarnostni, zato su u okviru prostora savremene umetnosti dozvoljeni svi mogući umetnički i neumetnički mediji, načini izlaganja kao i umetničke strategije. Granice među njima više ne postoje i prostor u kom nastaje umetnost se konstantno širi. Pored toga što se kombinuju i ukrštaju najrazličitiji mediji, intrdisciplinarni pristup savremenog umetnika svakoj ideji daje mu mogućnost da kobinuje u svom radu najrazličitije oblasti, koje nisu blisko povezane sa umetnošću a koje se dotiču oblasti nauke, tehnologije, biologije, politike i mnogih drugih.
Prepoznajući prihvatanje razlika u savremenoj umetničkoj delatnosti profesori Akademije umetnosti u Novom Sadu angažovali su se da jednom godišnje realizuju izložbu koja bi bila produkt aktivnih diskusija i istraživanja studenata i profesora, a koja bi ukazivala i iz koje bi proizilazile različite forme izlaganja. Sam projekat, koji danas nosi naziv Razlike, se tokom decenije i po svog postojanja menjao, kao što se svaki živi organizam tokom svog trajanja menja, razvija i raste, ne gubeći iz vida svoj osnovni cilj a to je da podstakne zajednički rad i eliminiše distance između profesora i studenata sva tri departmana (likovni, dramski, muzički) Akademije umetnosti u Novom Sadu kao i gostujućih umetnika.
Za ovogodišnju izložbu izbor od 24 autora je izvršen po pozivu, u pitanju su pretežno studenti različitih nivoa studija (osnovne, master, doktorske). Radovi rađeni sa namerom da se uklope u tematski okvir same izložbe jasno komuniciraju problem različitosti u svim sferama ljudskog društva. Međutim, na izložbi su prisutni i radovi koji se ne bave očigledno temom razlika već su skladu sa temama koje umetnici trenutno istražuju, ali samo njihovo postojanje na ovoj izložbi ističe raznolikost koju pruža savremena umetnost i mogućnost njene međusobne komunikacije.
Da li treba voleti razlike, odgovor je zasigurno ne, ne treba voleti razlike. Ali šta sa njima da radimo jer one evidentno postoje? Hrvatski filozof Srećko Horvat u knjizi Radikalnost ljubavi govori o odnosu ljubavi i revolucije, da jedno ne mora da isključuje drugo (kao što je Lenjin mislio) i poredi odnos dva ljubavnika i revolucije sa boromejskim prstenovima u hrišćanstvu. Ljubav između Oca, Sina i Svetog duha nije saglasna kao što nije ni ljubav između ljubavnika, oni su svi različiti jedni od drugih, zato ne mogu da se vole, mogu samo da se poštuju. Prava ljubav je njihov odnos, u hrišćanstvu prema Bogu, a među ljubavnicima prema revoluciji, odnosno ljubav je ustvari njihova podjednaka zainteresovanost za određenu vrednost koja je objekat ljubavi. Dolazimo do zaključka da umetnici i različite oblasti umetnosti, ali i svi ljudi ne trebaju da se vole, pa samim tim ni da vole međusobne razlike, međutim svi oni su neophodni činioci koji trebaju da se uvažavaju i prihvataju. Predmet ljubavi treba da nam je svima isti, umetnost kao kreacija ljudkog duha i ljudski život kao jedinstven u univerzumu, zato hajde da počnemo zrelo da volimo.