RAZLIKE: „NAPRAVITI“ IZLOŽBU
Dragan Prole

Posebnost svake izložbe sastoji se u zajedničkom, ali i uzajamnom delovanju različitih umetničkih radova. Koliko god da publici najčešće, u zavisnosti od ličnih afiniteta i sklonosti, zapadnu za oko pojedini radovi, na nju po pravilu deluje celina. Zahvaljujući tome, stvara se izvesan višak utiska, jedinstveni otisak ukupnog iskustva, koji je uvek nešto veći od pukog zbira pojedinačnih elemenata. Posmatrači se susreću sa sadejstvom razlike.
Ukoliko to načelno važi za svaku izložbu, naročito se odnosi na izložbu koja ima upravo razliku kao svoju povlašćenu temu. U tom slučaju suočeni smo sa dvostrukim efektom. Ne samo da svako tradicionalno umetničko delo prikazuje razlike, bilo ono slika, fotografija, skulptura, pa i novi oblici intervencije poput instalacija, sve one se više ne posmatraju kao izolovani prikaz, jedinstveni stav, nego se momentalno stavljaju u odnos spram susednih dela, odnosno sa razlikama u odnosu na to delo kao takvo, a napokon i sa celinom izložbe.
Rečju, dolazi do uzajamne igre između razlike prikazane nekim delom, koja se ispostavlja kao unutrašnja, u odnosu ne sve druge razlike koje su njoj spoljašnje. Na ovakvom tipu izložbe oslovljavanje tema, motiva, sadržaja, oblika, objekata, više nema vodeću reč. Ključno postaje „napraviti izložbu“, odnosno organizovati međusobne odnose između pojedinih razlika tako da one dođu do najoptimalnijeg mogućeg izraza. Posledica drugačije međusobne organizacije razlika ogleda se u tome da utisak koji publika stekne takođe postaje drugačiji.
Zbog toga je neobično važno na koji način se „napravi“ kompozicija među razlikama. Naime, tu nije reč samo o gomilanju ličnih ideja i projekata pojedinih autorki i autora, nego i o mogućnosti da se razlike misle procesualno. Počevši od odnosa unutrašnjosti i spoljašnjosti, pogleda i ugledanog, traume i traumatizovanih, otuđenosti i odomaćenosti, osećajnosti i ranjivosti, apstraktnog i konkretnog, surovosti i nežnosti, serijalnosti i modularnosti, tradicionalnog i savremenog, kontinuiteta i diskontinuiteta, digitalnog i analognog, bliskog i dalekog, prisutnog i odsutnog, estetičnosti i svrsishodnosti, ženstvenosti i slobode, serijalnog i individualnog, prekida i trajanja, prošlosti i sadašnjosti, stvarnosti i fikcije – izložba razlike predstavlja jedinstvenu vežbu sticanja sposobnosti za prostorno mišljenje. Utoliko na pitanje šta je to novo što imamo kao iskustvo vlastitog životnog sveta? – odgovor može biti samo jedan – pitajte razlike!